DECENIJSKI PROBLEM NA BEŽANIJSKOJ KOSI
Na samom kraju Bežanijske kose, na okretnici autobusa 74, 75 i 70 (ulica Srđana Aleksića) nalazi se neki drugi svet, granica između života i loše imitacije istog.
Romsko „neformalno“ naselje počelo je da raste sada već davne 2005. godine, kada se tu nalazilo nekoliko straćarica i do danas je naraslo do naselja sa gotovo 1000 stanovnika.
Nehigijensko naselje na okretnici
Samo naselje nalazi se na gradskom građevinskom zemljištu, a nosioci prava korišćenja su različiti državni organi.
Paralelno sa rastom naselja rasli su i problemi, kako za stanare okolnih zgrada, tako i za stanare romskog naselja, nevoljnike pristigle sa raznih strana.
Stanari okolnih zgrada, naivno su verovali da se problemi nastali rastom neformalnog naselja mogu rešiti tako što će se obratiti onima, koji su te probleme dužni da rešavaju.
Ulica Srđana Aleksića – Bežanijska kosa
Jednako su naivni bili i sami stanari nehigijenskog naselja, verujući da će im neko ispuniti obećano, a to je nešto, što je minimum potreban za život dostojan čoveka – struja i voda. Obećanja su se nizala od 2008. godine i nižu se i danas. Od izbora do izbora.
Od obećanja je ostala tabla, na kojoj piše ko pruža podršku romskom naselju, a koja teško da je ta tabla, sada već ruinirana kao da je i sama umorna od praznih reči, promenila bilo šta u životu ljudi na obe strane ovog problema.
Ustavom Republike Srbije, članom 74. zagarantovano je pravo svakog građanina na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju.
Stanari sa obe strane jednako ugroženi, nadležni ćute
Stanari okolnih zgrada potpuno opravdano dižu glas protiv, slobodno se može reći ekocida, kojem su izloženi poslednju deceniju i pitaju se da li možda njihov porez koji plaćaju manje vredi od poreza nekoga u drugom delu grada.
Smeće, loženje materijala različitog porekla, od plastike do metala, svakodnevne tuče, muzika u nevreme i sve to 365 dana u godini. Opravdano traže da mogu slobodno da otvore prozor ili izađu na terasu, a poslednjih 10 godina je to gotovo nemoguće.
Stanari neformalnog naselja opravdano mole da im se obezbedi okruženje u kojem bi normalan život bio moguć, jer uprkos potpuno neshvatljivom mišljenju dela javnosti da im se takav život dopada, to je daleko od istine.
Romsko naselje bez struje i vode
Kao što stanari okolnih zgrada žele lišće na drveću, umesto kesa i papira koje sada imaju, sneg u zimu, umesto stiropora i pepela, tako i stanari neformalnog naselja žele kupatilo i sijalicu.
No, oni koji bi trebalo da reaguju to ne čine, osim u već pomenutim intervalima, kada se sve čini mogućim.
Da je rešenje moguće dokazuju i sami stanari sa obe strane ovog problema, koji često zajedničkim snagama spašavaju napuštene životinje, koje „savesni“ stanari drugih delova grada redovno izbacuju na pomenutoj lokaciji, koji jedni drugima pomognu kada nešto treba da se ponese i prenese.
Da sve ne bude crno, potrudili su se i najmlađi stanari, koje ćete videti kako zajedno igraju fudbal i prave nestašluke, ali i jedan pokret građana, koji se 2018. godine zajedno sa pojedinim stanarima izborio za uklanjanje divlje deponije, koja se godinama nalazila na kraju Grčke ulice, a koju su u velikoj meri koristili restorani, prodavci sa pijaca, građevinski preduzetnici i koja je predstavljala opasnost po zdravlje i životnu sredinu
Nažalost, rešenje ovog (dvodimenzionalnog) problema se ne nazire, jer i pored žalbi, apela, prijava i molbi, oni koji bi trebalo da reaguju i pomognu obema stranama ne pokazuju interesovanje da učine bilo šta, osim davanja obećanja u nekoj novoj kampanji.
Photo credits:
Post photos [1,2,3,4,5,6,7,8]:
Copyright © 2019-2020 by
DECENIJSKI PROBLEM NA BEŽANIJI [Instagram]
Ovaj problem je mnogo duži od “decenijskog” i ima ga svaki grad, ili naseljeno mesto, a država mu pristupa na pogrešan način. Novčana i druga materijalna sredstva, kao vrsta pomoći, su samo “bojenje fasade” dok je ispod sve trulo. Pojedine romske porodice smatraju da je isplativije da primaju socijalnu pomoć (+ dečji dodatak+ tuđa nega), nego da rade bilo kakav posao. Ako tome dodamo kuvane obroke i pakete Crvenog krsta (koji su uobičajeni u pojedinim gradovima) ispada da im veći trud za neki bolji život i nije potreban i da su zadovoljni onim što imaju. Ako neko i želi pristojniji život okreće se kriminalu, kao lakšem i bržem putu ka njemu. Ipak, da nisu beskorisni deo društva dokazuje to da su dobro glasačko telo (svi za jednog), te da su jedna od glavnih karika u trgovini robljem (najčešće kao žrtve).
Bez obzira što pripadaju manjinskom delu stanovništa za Rome bi morali važiti isti zakoni i pravila kao i za sve ostale. Dakle, ni jedna “tradicija” ne može biti iznad zakona. Ovo se prvenstveno odnosi na prodaju maloletnih ćerki koju oni nazivaju udajom. Ne želim ni da pomislim kakve traume doživljavaju te devojčice od 11, 12 i više godina (a neke čak i mlađe) i kakva ih sudbina čeka. Ni jedna ne stigne da završi osnovnu školu, koja je danas najniži stepen obrazovanja. Upravo je obrazovanje najvažnija nit koja bi sve Rome dovela u mnogo bolji društveni i socijalni položaj. Kroz njega bi podigli i svoj kulturni nivo i verujem da bi tada i nehigijenska naselja ostala u prošlosti.